Protest Jednog Pravednog Coveka!

Primio sam pismo od jednog brata u Hristu koji verovatno za sebe tvrdi da je pravedan covek. Ali u njegovim recima upucenim meni bilo je gorcine:

"Brate Vilkersone, sta se to desilo s tobom? Nekada si silno propovedao protiv greha. Ali cini mi se da si u poslednje vreme meksi kada je u pitanju greh. Tvoja poruka o Jubileju daje ljudima dozvolu da grese. Nudis utehu ljudima koji imaju kompromise u svojim zivotima, umesto da ih osvedocis o grehu! Pocni opet da propovedas svetost! Ja nemam greha u svom zivotu. Nijedna osoba ne bi trebalo da gresi". Naveo je nekoliko pasusa iz moje propovedi za koje smatra da u njima nema prekora.

Molim te da shvatis - ako se, kao propovednik, necega plasim, onda je to cinjenica da ce moje propovedi mozda osuditi pravednika ili utesiti gresnika. Drhtim dok citam ove reci: "Ko opravda krivoga i ko osudi pravoga, obojica su gad Gospodu" (Price 17:15).

Verujem da ce svaki istinski Bozji sluga koji propoveda cisto evandjelje pokazati ljudima njihove zle puteve. Razotkrice greh da bi ukazao na razliku izmedju svetog i svetskog. Verujem da mi je Gospod pomogao da i ja cinim tako.

Ali bio bih varalica - farisej svezan zakonom - kada ne bih govorio i o bogatstvima Bozje milosti i ljubavi prema svoj njegovoj deci koja se bore sa grehom!

Ova prica vam je verovatno poznata. Govorim o prici o bludnom sinu - a narocito o njegovom pravednom starijem bratu.

Otac u ovoj prici ocigledno predstavlja Boga. Ali smatram da dva sina predstavljaju dve vrste dece. Zaista, njihov odnos sa ocem se razlikuje. Po mom misljenju, vecina hriscana se moze svrstati u jednu od ove dve kategorije.

Prica pocinje kada mladji sin trazi od oca svoj deo nasledstva. Otac ga je poslusao - a kada je sin dobio svoj deo, otputovao je "... u daleku zemlju" (Luka 15:13).

Naravno, otac nije osiromasio kada je dao sinu deo svog bogatstva. Naprotiv, ono sto je dao sinu bio je simbolican predujam, deo svega onoga sto je posedovao. Verujem da sinovljevo nasledstvo prestavlja blagoslove koje primamo od nebeskog oca - blagoslove milosrdja i saosecanja.

Ono sto cu ti sada reci ce te mozda sokirati - ali verujem da mladji sin predstavlja jednu veliku skupinu hriscana koju zovem Klub "Blagoslovi me". Oni poput bludnog sina dolaze k Bogu i traze svoja prava na sva bogatstva njegovog carstva. Oni zahtevaju da dobiju svaki blagoslov koji je Bog obecao, vicuci: "Blagoslovi me, Boze, ucini da napredujem! Izlij svoju milost i blagodat na moj zivot! Zelim sve sto imas za mene!".

Ukratko, oni zele da izgrade "tajnu riznicu" blagoslova; zele da ih nagomilaju sto vise mogu. Sve je to u redu - osim toga sto takvi vernici cesto nemaju zelju da budu bliski sa Gospodom. Sve sto zele su samo blagoslovi koji idu uz hriscanski zivot. U mnogim slucajevima, bliskost sa Gospodom nije deo njihove teologije. Ne zele da cuju nista o ceni i zrtvovanju.

Upravo to se desilo da bludnim sinom. Verujem da je taj mladic imao dobre namere. Ocigledno je da je godinama radio sa ocem pre nego sto je odlucio da ode. Dok je putovao verovatno je mislio kako ce uloziti novac, postati uspesan i uciniti svog oca ponosnim.

Zaista, bio je nalik mnogim mladim Hristovim sledbenicima. Oni se raduju u novostecenom bogatstvu istine i slobode, zavetujuci se: "Gospod je toliko ucinio za mene - zelim da zauvek ostanem blizu njega. Bicu pobednik!". Ali cesto se desi da njihova srca nisu u potpunosti spremna na dugorocnu vezu sa ocem. Kao i bludni sin, i oni su jos uvek u svetu - imaju zelju za svetskim zadovoljstvima. I ta zelja polako pocinje da gusi njihovu bliskost sa ocem. Na kraju odlaze Gospodu samo da bi od njega trazili blagoslove - koje zatim trose na svetske zelje!

Stav bludnog sina pokazuje ono sto nam je poznato pod nazivom "jeftina milost". Pavle pise: "Sta cemo, dakle, reci? Hocemo li ostati u grehu, da se blagodat umnozi? Boze sacuvaj! Kako mozemo mi koji smo umrli grehu, jos ziveti u njemu? Sta dakle? Hocemo li gresiti kad nismo pod zakonom nego pod blagodacu? Boze sacuvaj!" (Rimljanima 6:1-2,15). Ovaj mladic je pokusao da stavi u riznicu svo bogatstvo koje je primio od oca. Ubedio je sebe: "Sada sam bezbedan. Otac mi je dao sve sto ce mi ikada biti potrebno". Kako je pogresio!

Svake nedelje mnostvo bludnih sinova dolazi u crkvu, sedi u klupama, peva u horu, uci u nedeljnoj skoli. Oni su novozavetna Bozja deca koja su "... postala naslednici..." (Efescima 1:11), i "ucestvuju u nasledstvu svetih u svetlosti" (Kolosanima 1:12). Primili su ono sto Biblija naziva "kapara naseg nasledstva" (Efescima 1:14). Ali sta se desava kada iz nedelje u nedelju slusaju o Bozjoj neznoj milosti, obilju blagodati, opravdanju, prihvatanju u Hristu? Onda takvi hriscani polako pocinju da gomilaju kaparu svog nasledstva. Oni uzivaju u tome govoreci: "Nije li divno sto me Bog voli? Uvek mi oprosti kada posrnem". Ovde u crkvi na Tajms skveru propovedamo o svemu ovome - o Bozjoj milosti, saosecanju, neznosti i ljubavi prema nama, o tome kako nas opravdava i posvecuje, prihvata u svome sinu. Sva ova ucenja su usredsredjena na Bozju milost prema nama kroz Isusa Hrista. Ali sta se dogadja sa nama kada pokusavamo da nagomilamo ovo bogato nasledstvo?

Pogledaj sta se desilo sa bludnim sinom: kada je sakupio ocevo bogatstvo, ono je pocelo "da ga svrbi". Uskoro je odlucio da se okrene svetu da bi zadovoljio strast u svom srcu. Rekao je sebi: "Moj blagoslov ce jos dugo trajati!".

Ljubljeni, ubedjen sam da ima puno hriscana koji ne mogu podneti blagoslov milosti! Uzivaju dok slusaju poruke o nezasluzenom Bozjem oprostenju, puneci svoje glave svim biblijskim odlomcima koji opisuju njegovu milost i saosecanje. Vole da slusaju pricu o pastiru koji trazi izgubljenu ovcu, zato sto ih ta prica tesi. Ipak, cim nagomilaju bogatstvo, slavnu istinu o Bozjoj milosti, njihovo telo pocinje da ih svrbi. I to im postaje dozvola za gresenje!

Tako je i bludni sin zloupotrebio svoje bogatstvo. Potrosio je bogatstvo svoga oca na zabave, kockanje, opijanje i prostitutke. Svake noci je rasipao blagoslove padajuci u greh sve dublje i dublje. Pa ipak, svakoga jutra bi sa sebe otresao ubedjenje o grehu i tesio bi se tako sto bi odlazio svojoj tajnoj riznici. Govorio bi sebi: "Jos uvek imam dosta toga. Izdrzacu!".

Mnogi hriscani danas upraznjavaju neko zabranjeno zadovoljstvo u zelji da potrose svoje bogatstvo na raspusni zivot. Njihove strasti ih vode u preljubu, homoseksualnost, pornografiju, alkohol, droge. Ali oni se neprestano tese u svome grehu govoreci: "Bozja milost mi je vise nego dovoljna. On ima i vise nego sto mi je potrebno. Volece me bez obzira na to sta radim. Njegova milost je vecita!".

Ne! Bozja namera nikada nije bila da se njegova milost izopaci i rasipa. Ona zapravo treba da ima potpuno suprotni efekat. Pavle pise: "Jer se pokaza blagodat Bozja koja spasava sve ljude i uci nas da se odreknemo bezboznosti i zelja ovoga sveta, i da pametno, pravedno i pobozno zivimo na ovome svetu" (Poslanica Titu 2:11-12). Bozja milost nas uci poboznosti, pravednosti i svetome strahu od Gospoda!

Kad god rasipamo Bozju milost, zavrsimo tako sto postajemo osiromaseni u duhu, dusi i telu. Vise nemamo nebeski hleb kojim se hranimo. Gladujemo u duhovnom svinjcu - nase duse je scepala glad.

Luka pise: "A kad potrosi sve, nastade velika glad u onoj zemlji, i on se nadje u nevolji. I otide i pribi se kod jednog gradjanina one zemlje; i ovaj ga posla u polje svoje da cuva svinje. I zeleo je da napuni svoj trbuh roscicima sto ih jedjahu svinje, i niko mu ih ne davase" (15:14-16).

Vidjao sam ovakvu glad medju hriscanima. Nekada su imali divno svedocanstvo o milosti i blagodati. Ali sada, zbog greha, postali su duhovni skeleti bez imalo zivota u sebi. Imajte na umu - otac bludnog sina je i dalje imao svo bogatstvo koje je bilo potrebno njegovom sinu. Nije vazno koliko je mladic izgubio; njegov otac je obilovao bogatstvom. Ipak, povratak ocu - povratak duhovnom bogatstvu i milosti - zahtevao je da sin dodje sebi. Luka pise: "Tada dodje k sebi i rece: koliko najamnika u oca moga imaju hleba i suvise, a ja ovde umirem od gladi! Ustacu i idem ocu svome, pa cu mu reci: Oce, zgresio sam nebu i tebi; vise nisam dostojan da se nazovem sin tvoj, primi me kao jednoga od svojih najamnika" (17-19).

Mladic je morao da prizna: "Ipak ne mogu da izadjem na kraj sa blagoslovima. Ne mogu da idem u korak sa svojim strastima! Zgresio sam Bogu i mojoj porodici. Protracio sam sve sto mi je dato!".

Moras shvatiti - pokajanje nije samo okretanje i povratak Bogu. To je potpuna predaja - povratak Bogu sa ovim priznanjem: "Gospode, napravio sam zbrku od svog zivota. Jednostavno ne mogu da izadjem na kraj. Sada ti dolazim ponizno i molim te da ti preuzmes moj zivot. Molim te, upravljaj mojim zivotom!".

Kada je bludni sin rekao: "Primi me kao jednog od svojih najamnika", govorio je: "Oce, ne mogu biti sam svoj gospodar! Dosta mi je pravljenja zbrke u zivotu! Hocu da slusam tvoje zapovesti, kao sto ih tvoje sluge slusaju. Upravljaj mojim zivotom - ti mi kazi sta da radim, a ja cu rado poslusati!".

Tada Bog zapocinje obnovu. Tada zapocinje gozba! "I ustade i vrati se ocu svome. Kad je jos podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sazali mu se; pa potrca, zagrli ga i poljubi ga. A sin mu rece: Oce, zgresio sam nebu i tebi; vise nisam dostojan da se nazovem sin tvoj. A otac rece slugama svojim: Donesite brzo najlepsu haljinu i obucite ga, podajte mu prsten na ruku i obucu na noge, i dovedite ugojeno tele, zakoljite ga - pa da jedemo i da se veselimo" (stihovi 20-23).

Zaklano tele u ovoj prici predstavlja zaklano jagnje Bozje, tj. otkupljenje i radost. Kada se bludni sin vratio, svi su slavili - bilo je to divno, radosno vreme praznovanja pred slavnim jagnjetom.

Nema nikakve greske: kada se sin vratio, bio je u potpunosti obnovljen u kuci svoga oca - ne kao sluga, vec kao sin! Bio je voljan da se podredi ocu i bude pod njegovim vodjstvom. I vise od toga, zeleo je bliskost sa njim! Izgubio je interesovanje za svetskim stvarima i bio je spreman da cini ono sto mu otac zapovedi. Kakva divna scena potpunog obnovljenja!

"A njegov stariji sin bese u polju. I kad se, dolazeci, priblizi kuci, cu svirku i igranje. I dozva jednoga od slugu i zapita sta je to. A ovaj mu rece: Tvoj brat dodje i otac tvoj zakla ugojeno tele, sto mu se zdrav vratio. A on se rasrdi i ne htede unutra." (Luka 15:25-28).

Stariji brat je svakog trenutka bivao sve ljuci. Na kraju krajeva, marljivo je sluzio oca godinama, nikada ne prekrsivsi nijednu zapovest. Po zakonu je bio ispravan; odrzavao je sebe cistim.

Ipak, dok je virio kroz prozor, stariji sin je video najvecu viziju milosti ikada datu covecanstvu: otac je grlio izgubljenog sina koji se pokajao. Nije ga nista pitao, nije mu davao lekcije. Umesto toga ga je obukao u novo odelo i vratio mu raniji polozaj - polozaj blagoslova i naklonosti. A tada je priredio gozbu - jagnjetovo slavlje.

Vizija koju je stariji sin video bila je da se svako moze pokajati, bez obzira na to koliko je duboko potonuo - ukoliko odustane od toga da sam upravlja svojim zivotom i vrati se ocu. To je pravo pomirenje.

Ipak, stariji brat je protestovao. Odbio je da dodje na gozbu. Zasto? Nije zeleo da ucestvuje u onom za sta je mislio da je jeftina milost! Rekao je sebi: "Moj brat je prekrsio sve zapovesti - osramotio je oca. Ne moze se valjda tako lako izvuci! Poslusno sam radio godinama. Mucio sam se, znojio, cinio dobra dela kao sto sam i duzan. A kada moj gresni brat ispuzi iz svinjca, docekaju ga kao heroja. Nije fer! JA sam bezgresan, a ne moj brat!".

Za legalisticki um je tipicno da protestuje protiv izlica milosti na otpalu osobu koja se pokajala. Mnogi hriscani ovako razmisljaju dok u crkvi sede pored narkomana ili alkoholicara: "Hvala Bogu da nikada nisam tako zgresio. Ovaj ce mozda vec sutra otpasti. Drzacu se podalje od njega sve dok ne utvrdim da se zaista vratio".

Ali Pismo kaze da je takav ponos smrtonosniji od svake zavisnosti: "Ko misli da sigurno stoji, neka pazi da ne padne" (1. Korincanima 10:12).

Kada je bludni sin video starijeg brata kako se kroz prozor mrsti na njega, verovatno je pomislio: "O, brate, kada bi ti samo znao koliko ti se divim! Uvek si bio vredan, disciplinovan, veran. Nikada nisi gresio kao ja. Imas bolje svedocanstvo. A ja cu ceo svoj zivot morati da zivim sa secanjem na to kako sam osramotio dobro ime nase porodice. Znam da ne zasluzujem nista od ovoga. U stvari, trebalo bi da si ti ovde na mom mestu. Kako bih samo hteo da imam zajednistvo sa tobom!".

To je povik istinski pokajanog i poniznog srca!

Oba brata su jednako gresna. Pogresno je zloupotrebiti milost - protraciti je i prkositi joj. A jednako je pogresno i ne shvatiti milost - ne ceniti je ili je uskracivati drugima.

Mladji sin nije shvatio cilj milosti, a to je rast u puninu svetosti. Ali stariji sin koji se bunio nije nikada upoznao ocevo srce. Uvek se trudio da zaradi ocevu ljubav dobrim delima i pokornoscu. Nije mogao da prihvati cinjenicu da ga otac voli bezuslovno, bez obzira na dobra dela. Otac ga je voleo jednostavno zato sto je bio njegova krv i telo.

"... A otac njegov izidje i moljase ga. A on odgovori ocu: Eto te sluzim toliko godina i nikad ne prestupih tvoje zapovesti; ali meni nikad nisi dao jareta da bih se proveselio sa svojim prijateljima. A kad dodje ovaj tvoj sin koji ti je imanje rasuo s bludnicama, zaklao si mu ugojeno tele" (Luka 15:28-30).

Stariji sin je rekao ocu: "Ne ide mi se na gozbu. Nisam srecan kao ti - jer imam teret! Svih ovih godina sam tesko radio da bih te zadovoljio, a ti mi nikada nisi pokazao ovakvu ljubav. Ne osecam tvoju ljubav prema meni, oce!".

Ovo je koren problema starijeg sina: mislio je da je svojim dobrim delima zaradio ono sto je njegov mladji brat primio besplatnom miloscu! Svakome legalisti je tesko da ostavi po strani dela tela. Zasto? Nasa tela zele da rade za Boga! Zelimo da kazemo: zaradio sam svoj mir u Gospodu. Postio sam, molio se, ucinio sve da bih zadobio pobedu. Mnogo sam radio - i konacno sam uspeo!".

Ako smo iskreni, videcemo da nase telo uvek protestuje protiv zavisnosti od Gospoda. Ne zelimo da se oslanjamo na njegovu milost i blagodat, niti da verujemo da ce nas ocistiti ako mu jednostavno dodjemo u pokajanju i veri. Ne zelimo da shvatimo da nam samo on moze dati silu, mudrost i autoritet da zivimo kao pobednici.

Boze sacuvaj da volim svoju decu zbog onoga sto cine za mene. I Boze sacuvaj da se moja deca takmice za moju ljubav tako sto ce raditi nesto da bi me zadovoljila. Kazem ono sto bi rekao i bilo koji drugi roditelj: "Jednako volim svu moju decu - jer su moja krv!".

Sva poslusnost postaje necista haljina - gadan greh - kada mislimo da cemo njome zasluziti Bozje prihvatanje. Poslusnost je bezvredna kad god potisne milost! I tada i danas protest je bio: "Mek si prema grehu! Sta je sa osudom greha ovog coveka? Gde je zakon da mu pokaze njegove greske? Mogao bi lako opet da padne. Neka dokaze svoje pokajanje! Nije imao vremena da se nauci svetosti, da se pokori Bozjim zapovestima, da se zrtvuje".

Najogorceniji ljudi koje znam su hriscani koji govore upravo ovakve stvari. Pre nekoliko godina je nasa crkva ugostila jednog ruskog pastira koji je zbog svoje vere proveo mnogo godina u zatvoru. Dok sam ga gledao za vreme slavljenja, bio je namrsten. Posle sluzbe sam ga upitao: "Sta nije u redu?". Rekao je: "Ne shvatam kako mozete da tapsete i budete srecni. Niste bili u zatvoru. Niste platili cenu. Jedini nacin da se dodje do pobede je prolazak kroz takvu vrstu patnje".

Ne - Pismo ne kaze tako! Dolazimo u Gospodnju radost kroz njegovu nezasluzenu milost. Sve sto je manje od toga predstavlja omalovazavanje Isusove zrtve na krstu! Moramo paziti da ne protestujemo kao stariji brat, pravedni covek. To je protest ljudske pravednosti - a ona je smrad u Bozjim nozdrvama!

Na kraju, sazecu celu poruku:

"A on mu rece: Dete, ti si svagda sa mnom, i sve moje tvoje je. Ali se trebalo veseliti i radovati, jer ovaj tvoj brat mrtav bese, i ozive, i izgubljen bese, i nadje se" (Luka 15:31-32).

Mladji sin - zaglibljen u blatu samoce koju mu je doneo greh - umro je svojoj volji. U svojoj nesreci je iskusio nesto: iskusio je svoju izgubljenost! Dok je mislio na oca, zeleo je da mu se vrati - da mu se potpuno preda! Znao je da se ocu nikada nece moci oduziti nikakvim dobrim delima. Video je da u potpunosti zavisi od ljubavi i milosti svoga oca.

Ali stariji sin nikada nije uvideo svoju izgubljenost i beznadeznost pokusaja da se premosti jaz izmedju njega i Boga. Zato se nikada i nije suocio sa potrebom da umre sebi.

Ljubljeni, taj ponor se nikada ne bi mogao premostiti delima i sopstvenim trudom. Ocevo prihvatanje i ljubav dolaze jedino kroz krv Isusa Hrista. Tu nema prigovora. Jedino krst premoscuje ponor.

Mozda protestujes protiv svega sto sam ovde napisao. Mozda ces reci: "Brate Vilkersone, ti kazes gresnicima da ce sve odjednom biti u redu, samo ako se pokaju - Bog ce izbrisati njihovu proslost i uvesce ih u svoje blagoslove".

Da, upravo to i govorim - jer je to ono sto je Isus rekao u svojoj prici! Kad god se gresnik okrene Gospodu u potpunom pokajanju i poniznosti, istog trenutka dospeva u nezne ruke svoga pastira. Aleluja!

---
Upotrebljeno sa dozvolom World Challenge-a, P.O. Box 260, Lindale, TX 75771, USA