Zrtva Hvale

U 1. Petrovoj poslanici nalazimo jedan od najvaznijih stihova u Pismu. Apostol govori o potrebi da se nasa vera iskusa: ... "da bi se vrsnoca vase vere nasla kao dragocenija od propadljivog zlata koje se vatrom kusa, na hvalu i slavu i cast kada se pokaze Isus Hristos" (1. Petrova 1:7). U istom odlomku nam Petar govori sta mozemo da ocekujemo u tim trenucima kusnje: "...posto ste sada zamalo, ako tako treba da bude, ozalosceni razlicitim iskusenjima" (6. stih). Grcka rec za "kusanje" ovde znaci "ispitivanje kroz teskoce i neprilike". Jedan prevod kaze ovako: "staviti u nevolju radi probe". Petar kaze: "Ako si sledbenik Isusa Hrista, onda ces prolaziti kroz mnoga teska progonstva i iskusenja. Bices zestoko iskusan!". Petar jasno kaze da takvi ispiti vere nisu namenjeni onima koji se samo nazivaju hriscanima. Ta iskusenja su namenjena vernima koji su posveceni, poslusni, pokropljeni Isusovom krvlju - hriscanima koji imaju "zivu nadu" zbog svoje vere (vidi stihove 2 - 5).

Jednostavno receno, Bog nam ovde govori: "Tvoja vera mi je dragocena - dragocenija od svih blaga ovoga sveta koja ce jednoga dana nestati! A u ovim poslednjim danima, kada neprijatelj salje na tebe svakakvo zlo, zelim da budes jak, a tvoja vera neuzdrmana. Ipak, da bi se u tebi rodila takva zlatna vera, moram te staviti u velika iskusenja. Na kraju krajeva, dragoceni metali se kale jedino vatrom. Zato moras unapred znati da dolaze velika iskusenja! Ona ce trajati neko vreme. Prolazices kroz velike teskoce, tugu, ocaj. Cinice ti se da se nebo zatvorilo. Pitaces se da li neko uopste slusa tvoje molitve. Bices u iskusenju da odustanes. Ali ja cu te cuvati i blagosloviti u svakom takvom danu! Tvoje deo je da jednostavno verujes u mene. Moja sila ce te odrzati, kroz veru!". "Za nepropadljivo nasledstvo, i neokaljano, i koje ne vene, sacuvano na nebesima za vas, koje sila Bozja cuva verom za spasenje, spremno da se otkrije u poslednje vreme". (stihovi 4 - 5)

Ljubljeni, ova vatrena kusanja nase vere su vazna - jer se Bozja oslobadjajuca sila pokazuje u onolikoj meri koliko mu verujemo. Sto je nasa vera jaca, to ce se vise njegova sila koja pomaze otkriti u nasim zivotima.

Pavle svedoci da je trpeo takve nevolje i iskusenja: "Sluzeci Gospodu sa svakom poniznoscu, sa suzama i iskusenjima, koja su me snasla od judejskih spletki" (Dela apostolska 20:19). Apostol ovde koristi istu rec za iskusenje kao i Petar, a ta rec znaci "ispitivati, kusati, staviti u nevolju radi probe". Govorio je: "Znam da Gospod pokusava da ucini nesto u meni u svemu kroz sta prolazim. Zeli da u meni stvori veru koja ce sve izdrzati!". Jakov pise: "Smatrajte za cistu radost, braco moja, kad padnete u razlicite napasti, znajuci da kusanje vase vere gradi strpljivost" (Jakovljeva poslanica 1:2 -3). Jakov ovde ne govori o iskusenjima nastalim zbog telesnih zelja. Ne - on ovde koristi istu grcku rec za iskusenje kao i Petar i Pavle. Jakov kaze: "Kada god se nadjes u teskim iskusenjima, raduj se! Mozes biti siguran da u takvim trenucima Bog radi na tebi. Nije u pitanju djavo koji pokusava da te slomi, vec je to Gospod koji pokusava da te izgradi. On deluje i dovodi te u odmor i veru".

Verujem da je jedna od stvari sa kojima Gospod zeli da se obracuna nestrpljivost. Nestrpljivost je glavni uzrok gundjanja i prigovaranja. Gde god ima nestrpljivosti, tu ne moze biti vere. A Bozji ljudi su poznati po svojoj nestrpljivosti. Tokom cele istorije stalno smo odredjivali Bogu neke rokove: "Gospode, koliko dugo se moramo moliti za ovo? Gde si? Ako nesto uskoro ne preduzmes, bice kasno!". Bog ne odgovara na ovakvu molitvu. Umesto toga, on nas kusa, ciljajuci na nas nestrpljivi duh!

Petar nam kaze: "To znaci da Gospod zna pobozne izbavljati od napasti a nepravedne cuvati za kaznu na dan suda" (2. Petrova 2:9). A Pavle kaze: "Snaslo vas je samo ljudsko kusanje. A Bog je veran, pa vas nece ostaviti da trpite vise nego sto mozete, nego ce uciniti i kraj sa iskusenjima, da mozete podneti" (1. Korincanima 10:13). Jasno je da Bog ne zeli da nas drzi u iskusenjima. Zasto bi hteo da nas drzi u kusnji i nevolji? On se ne proslavlja nasom nevoljom, vec onime cime ona rezultira!

Postoji samo jedan nacin da pobegnemo od iskusenja, a to je da prodjemo kroz njega. Razmisli o ovome: kada si bio u skoli, kako si konacno izasao iz nje? Tako sto si polozio zavrsni ispit. A da ga nisi polozio, bio bi poslat nazad u ucionicu.

Tako je bilo i sa Izrailjem kada ga je Bog doveo do obale Crvenog mora. Bog je kusao svoj narod. Doveo ga je do same ivice propasti - sa dve strane su bili okruzeni planinama, sa jedne morem, a sa jedne strane se priblizavao neprijatelj. Jakovljev izraz "kada padnete u razlicite napasti" (Jakovljeva 1:2) odnosi se i na kusanje Izrailja. Izraz znaci "biti sabijen u zamku i okruzen neprijateljima". Ovo se desilo Izrailju. Bog ih je bukvalno stavio u zamku - u neverovatnu situaciju!

Ipak, Bog je to ucinio ocekujuci izvesnu reakciju. Zeleo je da njegov narod shvati koliko je bespomocan. Zeleo je da kazu: "Secamo se kako nas je Bog oslobodio napasti. Secamo se kako nas je izbavio iz nevolja, kada smo pravili opeke bez pleve i kada nismo mogli ni da se odmorimo. Andjeo smrti je prosao zemljom, ali nije dotakao nijedno nase dete. Bog nas je oslobodio tada, i on ce to uciniti ponovo! Radujmo se u njegovoj vernosti. On je Bog, i dao nam je obecanja koja ce i ispuniti. Zastitice nas od svakog neprijatelja. Hajde da sada svi zaigramo Gospodu, u znak zahvalnosti!".

Mozda mislis: "Kako je Bog mogao ocekivati takvu reakciju od Izrailja? Oni su samo ljudi - a bili su u beznadeznoj situaciji. Zar je stvarno trebalo da igraju usred takvih uzasnih okolnosti?". Da - apsolutno! To je bio kljuc za izlazak iz teskoce. Vidis, Bog u svakoj nevolji i kusnji zeli nesto od nas. Zeli da mu usred nevolje ponudimo zrtvu hvale! Verujem da je Jakov otkrio ovu tajnu kada je savetovao: "Smatrajte za cistu radost kad padnete u razlicite napasti". Govorio je: "Ne odustaj! Nacini oltar u svome srcu i ponudi radosnu hvalu usred svoje nevolje".

Naravno, Izrailj je ponudio Gospodu zrtvu hvale - ali na pogresnoj obali Crvenog mora! Da, ljudi su se radovali cele noci - ali Bog nije uzivao u tome. Svako moze zahvaljivati nakon pobede. Ali pitanje koje je Bog postavio Izarilju bilo je: "Hoces li me slaviti pre nego sto posaljem pomoc, dok si jos usred bitke?". Da se Izrailj radovao na "iskusenickoj obali"Crvenog mora, verovatno ne bi opet bio iskusan vodom u Meri. Da je polozio ispit na Crvenom moru, voda u Meri ne bi bila gorka, vec slatka. I narod bi video vodu kako izvire svuda po pustinji, umesto sto je neprestano bio zedan. Umesto svega toga, Bog je i dalje kusao Izrailj i cekao da njegova vera poraste. S vremena na vreme su morali da se suoce sa bitkama, iskusenjima - jer nikada nisu ponudili Bogu veru. A iskusenja su bivala sve teza i jaca, jer ljudi usred svih tih nevolja nisu zastali i dali Gospodu zrtvu hvale!

Svojevremeno je trebalo opraviti nasu crkvenu zgradu. Problemi parohijana su se gomilali. Svako koga sam poznavao je prolazio kroz nekakve teskoce. I ja sam osecao teret svega toga. Na kraju sam se dovukao do kancelarije moje zene i rekao joj :"Dosta mi je svega! Nemam vise snage! Moram da uzmem slobodne dane. Jednostavno zelim da nestanem i da nista ne radim". Tada sam otisao u svoju kancelariju i seo, sazaljevajuci samoga sebe. Poceo sam da se zalim Bogu: "Gospode, koliko ces me jos drzati u ovoj vatri? Koliko moram da se molim pre nego sto nesto preduzmes? Zar ne vidis kako je moj duh umoran? Kao da se sve nalazi pred nekom preprekom. Moje molitve su vatrenije nego ikada, a nista se ne desava. Kada ces mi odgovoriti, Boze?".

Iznenada, Sveti Duh je sisao na mene - i bio sam posramljen. Duh mi je sapnuo: "Pocni da mi se zahvaljujes, Dejvide. Daj mi zrtvu hvale za sve stvari koje sam ucinio za tebe, i za one koje cu tek uciniti. Zahvali mi za crkvu na Tajms skveru, za tvoje zdravlje, za tvoju porodicu, zahvali mi sto sam iscelio tvoju zenu i cerke od raka. Daj mi zrtvu hvale - i sve ce izgledati drugacije! Tvoja tuga ce nestati. Imaces mir u svojoj borbi. Blagoslovicu tvoju dusu sigurnoscu!".

Ove reci su mi umirile duh. Ali pitao sam se: "Kako to Gospod misli, zrtva hvale?". Brzo sam pregledao Pismo da bih pronasao taj izraz. Bio sam zadivljen onim sto sam pronasao: "I neka prinesu zrtvu za hvalu i kazuju dela njegova u pesmama" (Psalam 107:22), "Zrtvu za hvalu prinecu tebi, i ime Gospodnje prizvacu" (116:17), "Izidjimo pred lice njegovo s hvalom, u pesmama pokliknimo mu" (95:2), "Slavicu ime Bozje u pesmi, velicacu ga u hvali. To je Bogu milije od vola, od teleta s rogovima i papcima" (69:30,31). Takodje sam se setio najpoznatijeg biblijskog odlomka o hvali: "Ulazite na vrata njegova sa slavom, u dvore njegove sa hvalom. Slavite ga i blagosiljajte ime njegovo" (Psalam 100:4).

Kada sam procitao komentar ovoga stiha, otkrio sam da psalmista govori o danu pokajanja u Starom zavetu. Kako je to bio divan dan!

U starozavetnom vremenu Izrailj je jednom godisnje slavio dan pokajanja, kada bi se ljudi cistili od svih greha koje su pocinili tokom godine. Pokajanje se vrsilo kroz zrtvu koju je prinosio svestenik. Ipak, dan pre toga, nad celim skupom je verovatno lebdeo ruzni, crni oblak tuge, jer su ljudi bili pritisnuti teretom svojih nagomilanih greha.

Kako je veliko znacenje imala ova ceremonija! Izraelci su se pripremali nedeljama unapred. Evo sta se dogadjalo toga dana: ljudi bi odveli dva mlada jarca do ulaska u sator, gde bi ih predali prvosvesteniku kao zrtvu. Jarci su morali biti jednake tezine i visine. Nakon bacanja kocke, jedan od njih bi bio odabran kao krvna zrtva. Njemu bi se oko vrata stavila crvena tkanina koja je oznacavala da je on odredjen za zrtvu. Drugi jarac je ostajao izvan svetinje.

Prvi jarac bi bio odveden do oltara i zaklan, a njegova krv bi se prikupila u posudu. Tada bi prvosvestenik uzeo tu posudu i odneo je u svetinju nad svetinjama. Dok je tamjan goreo, dim je ispunjavao svetinju, a to je predstavljalo Bozje prisustvo. Tada bi svestenik krvlju poprskao oltar jednom, i prostor ispred oltara sedam puta. Za sve to vreme, sav narod napolju bi nicice lezao na zemlji. Niko nije gledao sta se desava. A ipak, ritual je oznacavao pokajanje zbog njihovih greha. Svi gresi koje su ucinili tokom godine bivali su tada oprosteni, ili "pokriveni".

Nasuprot ovome, drugi deo ceremonije je bio vrlo vidljiv za svakoga. Tada je trebalo da svi ustanu i raduju se. Dok bi jos bio u svetinji, prvosvestenik bi svukao svoju specijalnu odoru i obukao svoje uobicajeno svestenicko odelo. Tada bi se pojavio napolju i polozio obe ruke na glavu drugoga jarca. Jevrejska rec za jarca znaci "premestanje, preseljavanje". A taj cin polaganja ruku na jarca je simbolizovao premestanje greha ljudi na glavu zivotinje: "I metnuvsi Aron obe ruke svoje na glavu jarcu zivomu, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvsi ih na glavu jarcu neka ga da coveku spremnom da ga istera u pustinju" (3. Mojsijeva 16:21). "Spreman covek"koji se ovde spominje je bio jak, fizicki sposoban covek izabran za naporan posao odvodjenja jarca u divljinu. Ovaj covek nije mogao odvesti jarca bilo gde u pustinju, jer bi se zivotinja mogla vratiti nazad, a ljudi bi se tada podsetili svojih greha. Stoga je on morao biti fizicki pripremljen da odvede jarca daleko do nenastanjene oblasti, odakle se ovaj ne bi mogao vratiti. "I jarac ce odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustice onoga jarca u pustinju" (22. stih). Izraz "pustinja"ovde znaci "mesto sa koga se ne moze pobeci".

Dok je "spreman covek" vodio jarca u pustinju, pratila ga je grupa strazara koji su nosili zastave. NJihov cilj je obicno bila dolina okruzena grebenima, odakle jarac nikada ne bi mogao da pobegne.

Dok bi svestenik drzao ruke na jarcu, zapocinjuci tako drugi deo ceremonije pokajanja, priznavao bi grehe svih ljudi. Govorio bi: "Gospode, stavi moje grehe i grehe svih ljudi na glavu ovoga jarca. A sada, odlazi!". Tada bi spreman covek zavezao jarca i odveo ga van logora. A kakav je to prizor bio za ljude! Ceo Izrailj je stajao i gledao, radujuci se sto jarac odlazi. To je bila ilustrovana propoved koju su svi - cak i deca - mogli razumeti: "Ne samo da su nam gresi oprosteni, vec su i otisli od nas!". LJudi su znali da nikada vise nece videti tog jarca. A ni Gospod vise nece pamtiti njihove grehe. Zato se iz logora dizao glasan povik! Ovo je divna slika onoga sto Isus Hrist cini za nas. Oba jarca predstavljaju Isusa - jagnje koje je ubijeno za nas, i jagnje koje uzima na sebe grehe sveta. "A on bolesti nase nosi i nemoci nase uze na se, a mi misljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muci" (Isaija 53:4), "Koji grehe nase sam iznese na telu svojemu na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu zivimo; kojega se ranom isceliste" (1. Petrova 2:24), "Opet ce se smilovati na nas; pogazice nasa bezakonja; bacices u dubine morske sve grehe njihove" (Mihej 7:19).

Zivimo u danima kada je nas prvosvestenik Isus vec podneo zrtvu svoje krvi ocu, radi pokajanja od greha. Hrist je izbrisao sve nase prestupe, i oni se nikada vise nece pamtiti. Stoga je za nas delo pokajanja zavrseno.

Pa ipak, mi treba da, kao i Izrailj, dodjemo u Gospodnje prisustvo onako kako kaze 100. psalam - sa hvalom i slavom. I treba da sa sobom povedemo i "dva jarca": "Uzmite sa sobom reci, i obratite se ka Gospodu; recite mu: oprosti sve bezakonje i primi dobro; i dacemo zrtve usana svojih" (Osija 14:2). Rec "zrtve"ovde predstavlja nase usne, nase reci. Bog govori: "Donesite u moje prisustvo vase reci hvale. Govorite i pevajte mi hvalu!".

Ne moramo vise Bogu donositi krvne zrtve, srebro ili zlato, da bismo se otkupili. Umesto toga, treba da mu damo zrtvu hvale i slave sa nasih usana: "Kroz njega dakle da svagda prinosimo Bogu zrtvu hvale, to jest plod usana koje priznaju ime njegovo" (Jevrejima 13:15). "Plod nasih usana"je nasa zahvalnost!

Cujte Jonine reci: "Jer si me bacio u dubine... voda me optece; sve poplave tvoje i vali tvoji prelazise preko mene... bezdan me opkoli... sidjoh do krajeva gorskih, prevornice zemaljske su nada mnom doveka" (Jona 2:4-7).

Jona je dospeo na dno: nasao se u trbuhu velike ribe. Borio se za sopstveni zivot - bio je ispunjen ocajom, sramom i osecanjem krivice. Bilo mu je tesko na srcu; osecao se lose koliko se neko samo moze osecati. Mislio je da ga je Bog napustio. Pa kako se to Jona izvukao iz ovoga? Jednostavno receno, polozio je ispit! "Kad nestajase duse moje u meni, pomenuh Gospoda... a ja cu glasom zahvalnim prineti zrtvu..." (8. i 10. stih). Joni nije objavljena nikakva rec spasenja. Bio je u beznadeznoj situaciji, a sve oko njega je bilo mracno i sumorno. Jos malo, i potpuno bi klonuo. Ipak, kada je dosao do te tacke, rekao je: "Sada cu se zahvaliti Gospodu!". Usred svojih nevolja, Jona je usao u Gospodnju prisutnost sa zrtvom svojih usana, i ponudio je hvalu! Bog je odgovorio: "To sam cekao da cujem od tebe. U svoj toj nevolji imas poverenja u mene. Upravo si polozio ispit!". Pismo kaze: "I Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju" (11. stih). Na zapovest koja je dosla sa nebesa, riba je izbacila Jonu na obalu. A taj optereceni covek se verovatno dovaljao do obale vicuci: "Slobodan sam, slobodan!". Verovatno je igrao dok je skidao morsku travu sa kose - zato sto je stajao na oltaru hvale!

Mozda se pitas: "Brate Dejvide, ako polozim ovaj ispit, da li to znaci da nikada vise necu morati da ga opet polazem?". Ne znaci! Nasa vera se stalno odliva od nas, jednostavno zato sto zivimo u ovom palom i gresnom svetu. Gospod nas stalno mora ohrabrivati. Zato nas Pavle poucava: "... u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vasa" (Filibljanima 4:6). "Ukorenjeni i nazidani u njemu i utvrdjeni verom kao sto nauciste, izobilujuci u njoj zahvalnoscu" (Kolosanima 2:7).

Da li sada prolazis kroz teskoce? Da li imas neprijatelje koji te povredjuju? Da li se nalazis u situaciji koju ne mozes da promenis? Da li si pritisnut bolom, tugom, stresom? Da li osecas da jednostavno ne mozes vise da izdrzis? LJubljeni, nemoj se brinuti. To sto ti se dogadja nije djavolje delo - vec Bozje! Gospod zna da ce ti biti potrebna velika vera da savladas teska vremena koja us pred nama. Moras biti sposoban da stojis u veri. Ali, on zna da tvoja vera mora biti okusana vatrom - vatrom nevolja, iskusenja, boli.

Tvoje ponasanje u teskoci odredjuje tvoj dalji hod sa Bogom. Ako cinis stvari onako kako si ti naumio, ako ne cekas da Bog uradi nesto sa tvojom situacijom - saplitaces se celim putem. Kada nemas gde da se okrenes, pocni sa zahvaljivanjem. Zahvali Gospodu na njegovom oprostenju, zahvali mu sto te je oslobodio od svih tvojih ranijih greha. Zahvali mu sto te je oslobodio od celjusti lava... sto ti je dao novi stan u slavi... zahvali mu na svim njegovim blagoslovima, obecanjima, i onome sto ce tek uciniti. Daj hvalu za sve!

Sluzimo Bogu koji ce nas izbaviti iz najdublje nevolje i dovesti na sigurnu obalu. Stoga nacini oltar u svome srcu upravo sada, usred tvoje nevolje. I daj mu zrtvu hvale!